Ходочашће

СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИР ДРАГОВИЋ, У КНИНСКОЈ КРАЈИНИ
Светиња из воде ниче
Првобитно је саграђен 1395, на истоименој речици, као важно духовно средиште Срба у Северној Далмацији. Потом је много пута разаран, сељен, отиман од воде, од ватре, од шипражја и нељуди. Када је почетком 1950-их код Врлике преграђена река Цетина и потопљена долина коју су звали Мала Шумадија, на брегу поред новонасталог језера подигнут је нови манастир. Али онај стари остао је под водом, усправан, и чека

Текст и фотографије: Драган Боснић

Када се од Книна крене ка југоистоку, путем који прати Динару, тешко је не приметити издашно врело Крке. На самом почетку водом га обогаћује притока Крчић, обрушавајући се са бигрене громаде високе двадесетак метара. Двадесетак километара даље, на месту где се теснац Динаре и Козјака шири у пространо поље, извире друга крашка лепотица Цетина. Њену заносну игру по зеленом пољу скратили су брана и тридесетак километара дуго језеро.
Пре изградње бране и потапања, плодну долину Цетине насељавали су Срби и тај простор је називан Мала Шумадија. Главни пут од Врлике прати десну обалу, а леви крак, нама занимљивији, провлачи се између Динаре и језера. Промичу аутобуска стајалишта на којима одавно, скоро деценију и по већ, нема ни аутобуса ни путника. Горе ка Динари се назиру села, али не и било какав титрај живота у њима. У једном засеоку, ближем и оку доступнијем, виде се порушене куће које ће шикара ускоро сасвим прогутати. Покидана арматура говори да су куће новијег датума и да су прављене да дуго трају. Један зец, двадесетак метара од пута, само на трен је начулио уши, а потом незаинтересовано наставио обед. Очито, и ловци овде ретко залазе.
Једна прича вели да су током француско-аустријског рата 1809. становници ових крајева стали на страну Аустрије. Разочаран, епископ Венедикт Кнежевић им је изрекао клетву – да их земља прогута, да их анђео господњи мачем прогони, да им деца остану сирочад, жене удовице и да им домови опусте и постану скровиште зверима. Клетва се изгледа испунила на најстрашнији начин. После оштре кривине појављује се дубок залив са узвишењем на коме се назиру остаци града. Испод Градине, на почетку стрме обале, тренутно мирује манастир Драговић. Кажем тренутно, јер од три манастира Далматинске епархије, Драговић је био најхуђе среће.

ТРИПУТ СЕЉЕН, УВЕК СЕ ВРАЋАО

По једном предању, манастир је назван по Драгу, који је са браћом Вуком и Добром у ове крајеве дошао из Босне. По Вуку је назван мост који је потопило језеро, а село Дабар се налази у близини манастира. Вероватније је, међутим, да је манастир име добио по речици Драговић, на чијим се обалама првобитно и налазио. Много пута је ова светиња била спаљивана и три пута је мењала локацију. По речима игумана Наума Милковића, Турци су га рушили јер је српски и хришћански, Млечићи јер није римски и католички, а Швабе јер је српски. Првобитно, манастир је подигнут 1395, током прве сеобе Срба у Далмацију. Четири године пре манастира Драговић, и само две године после Косовског боја, подигнута је Црква Светог Спаса у Цетини.
После учесталих похара, манастирско братство се сели у Будимску епархију, где оснива манастир Грабовац. Тек крајем XVII века, захваљујући владики Никодиму Бусовићу, манастир поново оживљава. Неко време је био измештен и на Брибирску Главицу, а после Карловачког мира 1699. године, кад Турци дефинитивно остају са друге стране Динаре, почиње обнова манастира. Како се налазио у непосредној близини извора, влага је уништавала и цркву и монахе. Са дозволом млетачких власти црква се премешта на локацију Виногради – четврт сата према Истоку. Нова црква је завршена 1860. године, а освештана је и посвећена Рођењу Пресвете Богородице седам година касније.
Нова црква није навршила ни један век када је дошло време за поновну сеобу. Локални песник Милица Боговац је то записала овако:
 
У хиљаду деветој стотини
 у педесет и другој години
сташе људи неки говорити
на Перћи да ће брана бити
и да ће нам поља потопити...

Брана је подигнута и вода је у селу Кољани дошла до кољена, па и много преко. Плодна долина је потопљена, потопљени и манастир и речица Драговић, а бројно српско становништво (око 5.000 душа) расељено, углавном по Срему. Потопљена је и сва манастирска земља, па се новоподигнута црква на брегу издржава од прилога све малобројнијих верника. Та нова црква изграђена је 1958, а уз њену северну страну пренесена је Капела свете Петке која се налазила на првобитној локацији манастира.
Честа разарања и похаре су разлог што манастирска ризница данас није богата сразмерно дугом постојању светиње. Последња година XVII века је била посебно црна. Манастир је тада чак шест пута паљен и пљачкан. У малом кивоту се чува део моштију светог Георгија. Поред вредних књига, део заоставштине је и збирка антиминиса, од којих је највреднији онај патријарха Арсенија III Чарнојевића (сматра се првим узорком код Срба отиснутим са бакрорезне плоче). Поменимо и дуборезне крстове филигрански оковане, путире, свећњаке, кандила... Христова престона икона и икона Богородице са Христом, са иконостаса, сребром су оковане у Венецији.

ДУПЛО ДНО САВЕСТИ

Последњи рат у рушевинама Југославије донео је нова разарања и нова расељавања становништва. Црква је оскрнављена у лето 1995. и претворена у шталу, а конаци су до темеља срушени. Залагањем православног епископа далматинског Фотија и свештеника Ђорђа из Имотског, године 2004. почиње обнова манастира. У манастиру Драговићу, поново обновљеном и лепом, данас су игуман Версонуфије и монах Јован. Бане тек понеки посетилац. Црква се огледа у мирној води језера, које никоме није донело благостање. Није поправљено водоснабдевање, није битно подигнута производња енергије, али јесте на исељавање принуђена и збрисана дуговека компактна српска средина у долини Цетине. Што умаче брани и великој води, то дочекаше олује, бљескови и милосрдни анђели, здружено.
Кристално чиста зелена вода, угрејана августовским сунцем, мами купаче. Али нигде их, ни лек. Срби прогнани, а Хрвати се плаше проклетства оскрнављених светиња, потопљених кућа, заробљених гробова. Кажу да понекад, кад падне ниво воде, изрони потопљена светиња и својим испраним зидинама подсећа да се зло тешко може сакрити. Некад, у турско време, приповедају, католици су чували светиње православаца, а православци католичке. Прве алкарске игре су одржаване на имању манастира Драговић. Алкари из Сиња су и дан-дањи задржали комплетну српску ношњу, само су капу мало преправили. Изворну српску алкарску ношњу носе и данас Чувари Христовог гроба. Претпоставља се да је неко од Срба још у средњем веку пренео тај обичај из Свете Земље. Тај обичај је очуван и у периоду после Другог светског рата. У једном раздобљу број чувара беше спао на три, касније повећао до 36 момака са харамбашом. Исти обичај упражњавају и католици у оближњој Врлици.
На повратку, у Книну ни једну улицу по имену познати не можемо. Пролазимо улицом неког Фра Мије Котараша. Неопрезно наглас коментаришем да је вероватно реч о неком екстремнијем лику из повјести. Онда ми испричаше причу која додаде још једно светло на потопљена села, изгнане људе, масовне злочине, на све олује и бљескове. Пoменути Мијо је стварно био екстреман. Али рођен је као Србин у селу Котараш код Книна. Богати отац је бистро дете дао у манастир да нешто научи. Кад једном дође да га посети, виде да он није над књигом него чува овце. Разљути се богатун, те пребаци сина у самостан. Тамо је овај заиста свашта научио. И преносио, с колена на колено.

***

Дубина
„Ко ти извади очи, несрећниче?!”
„Брат. Бивши брат, превера.”
„А, зато је тако дубоко!”

***

Храм
„Рано јутро. Рекоше ми да су Хрвати из Врлике претпрошле ноћи ракетом пробили брану. Пречух и журно изађох напоље, спустих се до језера да се умијем. Преда мном је тежак дан, опасни друмови чекају. Запрепашћен, видим да се језеро скоро преполовило и да би до руба воде требало газити кроз илу тридесетак метара. Онда подигох поглед ка истоку и остах као муњом погођен. Као у некој митској слици која је из мога сопственог ока изашла, донета из неких несагледивих даљина, насред воде се помаљаше храм. Није имао кров, али зидови, још допола у води, стајаху усправно, и звоник, и део мале куполе на којем се назирао крст. Схватам да ме обузима дрхтавица, да затварам очи, да сузе саме теку. Успевам да се пренем, као у магновењу трчим на брег, тражим фотоапарат, копам по торбама, по кући, по аутомобилу, али не могу да га пронађем.
Старац седи под јабуком дивљаком, пуши, гледа у језеро, ћути. Онда каже:
– Не треба ти, сине. Памти, само у нама та слика може живети, не у машинама, само је тако можемо сачувати, док не дође време да се све ово поново премери.” (Б. М., ратни запис, 1992)